Već dva­de­set i de­vet go­di­na Zvo­ni­mir Đu­kić Đu­le ro­ka i ro­la „vo­la­nom” Van Gog bo­li­da. Pa iako su se vri­jed­no­sti u mu­zi­ci na ovim na­šim pro­sto­ri­ma na­gla­vač­ke iz­o­kre­nu­le, Đu­le i bend ne­ma­ju na­mje­ru da sta­nu jer ako sta­neu – gu­be sve – ili sa­mo ta­ko ka­žu.
● Za se­be če­sto go­vo­ri­te da ste he­do­ni­sta, da vo­li­te da uži­va­te u lje­po­ta­ma ži­vo­ta. Što tač­no pod­ra­zu­mi­je­va­te pod he­do­ni­zmom – bi­ti ne­u­mje­ren u sve­mu ili?
- Ne go­vo­rim to ja, već mno­ge ne­pro­spa­va­ne no­ći i mno­ga do­če­ka­na ju­tra u dru­štvu me­ni dra­gih lju­di uz kon­stant­no vri­šta­nje od smi­je­ha i, ra­zu­mi­je se, po ko­ju hek­to­li­tar­sku ka­plji­cu vi­še. Pa­zi, ži­vot nam po­ne­ke da­ne sla­di po­put me­da, a po­ne­ke zna da na­gr­di od mu­ke i on­da ta ne­u­mje­re­nost u na­ma, ne­kad tri­je­zna a ne­kad za­ne­se­na, se pre­pu­sti do kra­ja, a ipak se ne­kad i tr­zne pa po­vu­če ruč­nu i ka­že – „ti bi da ti sr­ce i da­lje br­o­ji sa­te, e on­da za ba­ha­tost u te­bi i oko te­be ne­ma baš to­li­ko mje­sta”. Mi­slim da je he­do­ni­stič­ki uži­tak pot­pun tek ka­da umi­ješ da „glad” pre­va­riš, a u isto vri­je­me da je i dra­žiš, iza­zi­vaš i stal­no je bu­diš da oka ne sklo­pi.
● Po­zna­to je da je Van Gog u dru­goj po­lo­vi­ni osam­de­se­tih, ubr­zo na­kon ob­ja­vlji­va­nja pr­vog al­bu­ma pre­stao s ra­dom na ne­ko­li­ko go­di­na, da bi ti bend po­nov­no ak­ti­vi­rao 1990. go­di­ne. O če­mu se tu za­pra­vo ra­di­lo?
- Ra­di­lo se o ti­pič­nom pri­mje­ru in­ku­ba­ci­je u stva­ra­la­štvu, i ne­kom ne­pre­le­ža­nom dječ­jem vi­ru­su ne­do­sa­nja­ne po­pu­lar­no­sti, ko­ji je iz­ne­na­da, i pre­ko no­ći za­hva­tio ne­ke čla­no­ve ta­da­šnje po­sta­ve. Mi­sli­li su da će se sve sa­mo po se­bi tek ta­ko u se­kun­di na­mje­sti­ti na svo­je mje­sto, za­bo­ra­vlja­ju­ći da bez ra­da, po­sve­će­no­sti i po­klo­nu do ze­mlje mu­zi­ci ne­ma ama baš ni­šta. Ta­ko i bi! Pu­če fud­bal, ras­tu­ri se dru­štvo u se­kun­di. Na­kon to­ga, do­go­dio se ne­ki nu­žni va­ku­um, vje­ro­vat­no da bi nas sa­ču­vao i da bi ne­ki afi­ni­te­ti u na­ma sta­sa­li i od­re­di­li se­bi pra­vac.
● Go­di­ne 2007. i 2014. Van Gog osva­ja na­gra­du MTV Adria za naj­bo­ljeg re­gi­o­nal­nog iz­vo­đa­ča i tre­nut­no ste je­di­ni s dvi­je osvo­je­ne na­gra­de. Ka­ko do­ži­vlja­va­te te na­gra­de?
- MTV na­gra­de za nas pred­sta­vlja­ju do­dat­nu po­tvr­du da je sve vri­je­di­lo tru­da, po­sve­će­no­sti i od­ri­ca­nja, i da ima­mo uje­di­nje­nu pu­bli­ku ko­ja pra­ti i ci­je­ni naš rad u kon­ti­nu­i­te­tu jer kao što je po­zna­to – na­gra­da se do­bi­ja is­klju­či­vo i sa­mo nji­ho­vim gla­so­vi­ma. One su do­dat­no go­ri­vo da još vi­še, si­gur­ni­je i br­že vo­zi­mo ovu pri­ču ro­ken­ro­la.
● Ko­me je pje­sma „An­đe­le, moj bra­te” sa sti­ho­vi­ma „gdje god da si, an­đe­le, moj bra­te, nek’ tvo­je oči me ču­va­ju i pra­te” po­sve­će­na?
- Po­sve­će­na je sje­ća­nju na sve na­ma dra­ge an­đe­le ko­jih na ža­lost vi­še ne­ma me­đu na­ma, sje­ća­nju na sve na­še se­stre i svu na­šu bra­ću ko­ja nas si­gur­no ne­gdje od­o­zgo bud­nim okom ču­va­ju i pra­te.
● Van Gog ni­ka­da ni­je imao me­na­dže­ra. Za­što?
- Tu­đi me­ta­bo­li­zam moj „kre­a­tiv­ni svrab” si­gur­no bo­lje i br­že od me­ne ne umi­je da po­če­še! Ko to zna bi­ti bo­lji „vo­lan” u ovom Van Gog bo­li­du, ko­ji go­to­vo tri pu­ne de­ce­ni­je vo­zi­mo bez pre­stan­ka? Pri­ču smo sa­mi stvo­ri­li, or­ga­ni­zo­va­li, ula­ga­li u nju sve što smo ima­li i što ni­smo ima­li, sa­mi smo emo­tiv­nu dre­no­vi­nu iz se­be u nju ci­je­di­li kroz sti­ho­ve i no­te, i po­sle sve­ga, mi­sliš li da je mu­dro da ne­kom na­lic­ka­nom i umi­šlje­nom pa­pa­nu do­pu­stiš da štam­pa vi­zit kar­te sa ime­nom tvog tru­da, su­za, kr­vi i zno­ja, i da te bez i ulo­že­ne emo­tiv­ne če­sti­ce u sve, sju­tra ne­ko­me pred­sta­vlja, da te ku­pu­je i pro­da­je kao kla­si­čan na­ku­pac krom­pi­ra na pi­ja­ci!? Mo­žda to ne­ko­me go­di, ali me­ni sva­ka­ko ne!
● Ko­li­ko je u mu­zi­ci va­žno mi­je­nja­ti se, ne­pre­sta­no uči­ti i na­pre­do­va­ti iz al­bu­ma u al­bum, jed­nom rječ­ju – re­ski­ra­ti? Po­sto­ji li strah da pu­bli­ka to ne­će pri­mi­ti do­bro i da će okre­nu­ti le­đa?
- Ako ne­ma po­ma­ka i pro­mje­ne to je po­ka­za­telj da si sa­go­rio ne­gdje u pro­šlo­sti i da ti je kre­a­tiv­nost od truc­ka­nja po ne­iz­vje­snom pu­tu is­pa­la iz bi­sa­ga sr­ca da­le­ko ne­gdje iza te­be. Čo­vjek ko­ji se ne mi­je­nja je čo­vjek ko­ji stag­ni­ra. Ne­ma mje­sta stra­hu, ra­diš sa­mo ona­ko ka­ko te emo­ci­je, in­stinkt i ču­la vo­de.
● Va­ša je mu­zi­ka ener­gič­na, po­tent­na, pu­na po­le­ta, za­no­sa i ži­vo­ta. Oda­kle cr­pi­te ener­gi­ju?
- Usta­neš uju­tru, do­če­kaš se na obje no­ge, po­mi­sliš hmmm po­sle sve­ga i ni­je lo­še za po­če­tak – ide­mo da­lje, do­tak­neš se ša­ka­ma ona­ko po­span po li­cu, i pri­znaš se­bi živ sam, ok, okre­neš se oko se­be i vi­diš da su svi tvo­ji naj­dra­ži tu oko te­be, hva­la Bo­gu zdra­vi smo i na oku­pu, puls i sr­ce šlja­ka­ju, svi­jest je pri­sut­na, sa­vjest je či­sta, ide­mo da­lje, još je­dan od Bo­ga no­vi dan! Ener­gi­ja za po­let je tu. Kon­stant­no smo i bez „kre­a­tiv­ne vi­ja­gre” okru­že­ni po­zi­tiv­nim fer­ce­ra­nji­ma. Sa­mo je po­en­ta umi­ješ li da pre­po­znaš i ci­je­niš te ta­la­se ko­ji te no­se, ili ne.
A.Š.


Bunt u na­ma je ja­či ne­go ikad

Bun­tov­ni duh po­ka­za­li ste još u sred­njoj mu­zič­koj ško­li ka­da ste je na­pu­sti­li jer vam pro­fe­so­ri ni­su do­pu­sti­li da na vi­o­li­ni od­svi­ra­te Pa­ga­ni­ni­ja ona­ko ka­ko ste že­lje­li, a ne ka­ko je za­pi­sa­no. Što je osta­lo od tog bun­ta da­nas, u va­šim ra­nim pe­de­se­ti­ma?
- Če­sto u ša­li Sr­ba i ja pri­ča­mo ka­ko sa­da pre­ži­vlja­va­mo dru­gi i tre­ći pu­ber­tet, dru­gi od na­še dje­ce, a tre­ći ovaj naš sa pu­no de­ci­be­la na bi­ni. Ko­tr­lja­mo i da­lje s pu­no dra­ži ovu na­šu Van Gog pri­ču, pri­ču ko­ja kao san na ja­vi evo tra­je dva­de­set i de­vet go­di­na. Bunt u na­ma je ži­vlji ne­go ika­da i či­ni na­šu sva­ko­dnev­ni­cu dra­že­sni­jom. Sa­ma či­nje­ni­ca da se i dan da­nas u ova­kvom okru­že­nju i u ova­kvim uslo­vi­ma ba­vi­mo mu­zi­kom i da nam je ro­ken­rol i da­lje sve je po­put ne­ke mo­der­ne Če Ge­ve­ri­ne ge­ri­le! Ži­viš i bo­riš se za ide­a­le u na­di da ne­ćeš po­sta­ti sli­ka na šo­lji ili be­džu, već dio pla­me­na ko­ji stal­no hi­ta ne­kom no­vom og­nju svo­me.